Када живите у другој земљи дуже од шест месеци, више нисте туриста, али нисте ни „одатле“. Престају да вас питају да ли вам се свиђа град – а ви се питате колико вам је дозвољено да припадате. Не мислите о томе сваког дана, али вас прати као позадински шум.
Жене које долазе у Чешку често стигну као пратња – уз мужа који ради, или са децом коју треба „сместити“ у школу, вртић, систем. Ниједан документ вас не пита како се због тога осећате.
На папиру је све чисто: дозвола, пријава, осигурање. У стварности – много тихих непознаница.
Коме да кажете да не разумете шта вам лекар говори, иако сте се насмејали и климнули? Коме да признате да не знате како се улази у чешки систем запошљавања, али вас је срамота да то гуглате по десети пут? Где да питате шта раде жене попут вас, које не желе да седе код куће, али не знају одакле да почну?
Дијаспора није само „рад у иностранству“. То је и чекање. И прилагођавање. И туга што неко није разумео шта сте рекли на чешком. И понос што сте све уредили саме.
Али тај понос често дође са ценом – усамљености, прећуткивања, исцрпљености.
МИРА центар није настао зато што мислимо да не умете. Настао је зато што знамо да не мора све да се ради само и у самоћи и тишини.
Понекад је довољно да вас неко саслуша кад кажете: „Не разумем овај образац, али не желим да испаднем глупа.“ Или да вас неко подржи кад кажете: „Имам идеју, али не знам да ли смејем да је имам овде.“
Можда не можемо све да решимо. Али можемо да се препознамо, да разговарамо, да учимо заједно и да се охрабримо. Да не буде само: „Снаћи ћеш се.“ него - „Ево, можемо ово заједно.“
