Када сам пре више од деценије дошла у Праг, осим својих личних ствари и велике породице, донела сам и — и читаву збрку у глави. Нисам била сама у свету, али сам се тако осећала.
Временом сам пуно тога научила. Савладала сам где се шта предаје, коме се јавља, како се сналази, али једно нисам могла да пронађем:: простор где можемо бити жене, мајке, Српкиње, говорнице српског језика – без стида, страха и било каквог притиска.
Простор за мој матерњи језик се сваке године све више смањивао и парадоксално, мени постајао све важнији.
Тако је настала идеја за Центар МИРА – не као организација на папиру, већ као живи простор подршке.
Нисам желела да правим институцију. Желела сам нешто што има душу. Нешто што жене могу да препознају као своје. Простор где можемо да будемо збуњене, понекад уплашене, да на свом језику разговарамо о томе како се осећамо, о чему бринемо, као се сналазимо у вртићу где иду деца, у школи, на бироу, у супермаркету, на родитељском. На том простору не бисмо морале да глумимо. Већ можемо бити оно што јесмо.
Центар МИРА је настао као одговор на ћутање. На хиљаде малих непријатности. На празнине у систему. На потребу да имамо где да поставимо питање: „Је л’ ово само код мене овако?“
Многе жене које сам сретала биле су јаке, али исцрпљене од сталног сналажења. Нису тражиле ништа специјално – али је и то мало што им је било потребно деловало немогуће. У свету странаца, није се лако снаћи. Ми смо мала дијаспора и ресурси који би конкретно нама били доступни су сведени ако уоште постоје. Желела сам то да променим.
Центар МИРА је настао зато што верујем да се интеграција не дешава у бирократији, већ у саборности, окупљању и разговору. У присуству. У томе да имамо ко ће да чује баш наш глас и да нас разуме.
Ако овај простор макар једној жени поклони склониште од осећања збуњености, стида и усамљености – онда ово све има смисла.
